Први писани записи о Библиотеци датирају из 1851. Прогласом Краља Петра Првог из 1909. године Библиотека је установљена као Јавна библиотека. Од тада до данашњих дана наша Библиотека је доживела многе промене.
Данас, Народна библиотека „Радислав Никчевић“ у Јагодини је модерна установа са дугом традицијом и наслеђем. Матична је библиотека за Поморавски округ и као таква представља библиотечко-информациони центар региона.
Фонд библиотеке се састоји од приближно 100.000 књига из свих подручја науке и уметности. Међу њима је и тринаест споменика културе, стотину двадесет старих књига штампаних крајем деветнаестог века и две стотине шездесет ретких копија штампаних током ратова. Најстарија књига коју Библиотека поседује је други том књиге „Живот Петра Великог“ од Захарија Орфелина, из 1772. Живот Петра Великог је једна од најдекорисанијих књига из осамнаестог века. То је прва Словенска монографија и истовремено један од највећих радова српске барокне историографије.
Процес модернизације и технолошког напретка почиње 1994. са првом рачунарском мрежом са Novell DOS системом и програмом Biblio. Једна од најважнијих достигнућа Библиотеке је увођење информационих технологија. Библиотека је започела компјутеризацију 1994. са четири рачунара. У међувремену, сваке године Библиотека се модернизује највише што је могуће, тако да се 2004. придружује Cobiss OPAC платформи, која окупља све библиотеке Југо-источне Европе. Библиотека “Радислав Никчевић” 2006. године започиње пројекат дигитлизације библиотечке грађе. Колекција скенираног материјала са Завичајног одељења садржи 84 дигиталне копије и постављена је на НБС вебсајт. Наша Библиотека је у процесу израде софтвера за дигитализацију културног наслеђа Јагодине, првог такве врсте у Србији.
Данас Народна библиотека у Јагодини је модерна установа која поседује 27 компјутера, А3 скенер и осталу пратећу опрему. Такође,Библиотека има тенденцију, да кроз развој и унапређење свих постојећих сервиса буде на услузи следећој популацији у Јагодини: деци предшколског узраста, деци школског узраста, тинејџерима, одраслим корисницима, пензионерима, студентима, специјализантима из области разних професија, школарцима… Библиотека има распрострањену мрежу народних и сеоских библиотека тако да и оне могу да пружају услуге пољопривредним произвођачима такође.
Библиотека има укупно 27 стало запослених од којих већина има факултетске дипломе.
Сви радни процеси у Библиотеци су аутоматизовани и сва одељења у Библиотеци имају компјутере. Главне библиотечке услуге укључују: позајмна одељења, читаоницу са првим примерком, међубиблиотечку позајмицу, интернет приступ за јавност и сл.
Багрдан је село у околини Јагодине у Поморавском округу. Багрдан се данас налази на раскршћу између Јагодине и Лапова и Ниша и Београда, док је некада био важна станица на Цариградском друму. Од 1841. године до педесетих година двадесетог века био је варошица и општински центар. Смештен је на левој обали Велике Мораве, на северном завршетку Багрданске клисуре, а на доњем току реке Осаонице која се у атару Багрдана улива у Велику Мораву.
Назив и историја
Река Осаоница дели ово насеље на два дела, која су некада била два одвојена села: Копривница, у jагодинској нахији (српско село које се први пут помиње 1381. године у повељи кнеза Лазара манастиру Раваница) и Деву Багрдан (Камиље појхило), турска паланка у крагујевачкој нахији, коју први пут помиње путописац Јеротије Рачанин 1704. године.
Варошица Багрдан и село Копривница се 1881. године спајају у једно насеље под именом Багрдан, али су разлике међу становништвом и до данас остале. Копривница је задржала своје име, своје гробље, своја сеоска славља и празнике а Багрдан своја.
У Багрдану је 9.1.1919. године рођен Јован Милосављевић народни херој.
Демографија
Према попису из 2002. године Багрдан има 890 становника ( према попису из 1991. године било је 1025 становника).
У насељу Багрдан данас живе 743 пунолетна становника, а просечна старост становништва износи 44,8 година (44,5 код мушкарца и 45,0 код жена). У насељу има 350 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,54.
Према попису из 2002. године ово насеље је већим делом насељено Србима.
Историјски развој Багрдана
Цариградски друм (Via militaris – Војни пут) који је од памтивека кривудао долином Мораве и повезивао не само стари Сингидунум и касније Београд са Цариградом (Константинопољ) и постао окосница свих важнијих историјских збивања на овом тлу уназад неколико миленијума.
Још Херодот, пловећи Истером (Дунавом) помиње Бронгос (Велику Мораву) и Трибалску долину.
Преко грчко-римске епохе, када су Горња и Доња Мезија биле врло напредне, па преко средњевековне Србије и њеног успона, преко Турске владавине и ратова за ослобођење, долазимо до 1884. године када је долином Мораве трасиран гвоздени пут, железничка пруга, чиме је Цариградски друм изгубио сваки значај и предат историји.
Првобитно регионални пут, после савременог аутопута углавном се изгубио и само по где где се виде његови остаци обрасли шумом или коровом. А ко све није пролазио Цариградским друмом у оба правца: појединци, групе, војне формације, било да руше и убијају (Хуни), или да бране (римске легије) и освајају нова пространства (турска надирањња). Тим Моравским путем прошла је свита свете Браће Ћирила и Методија, који преко Моравске кнежевине донесоше покрштавање Словена и, преко писмености, уведоше их у историју.
Посебан значај на тој саобраћајници имао је део пута између Баточине и Ћуприје, касније Шумадија, коју су Турци називали `Дрвено море`, а француски песник Ламартин `Шумско море`! На средокраћи између Баточине и Ћуприје, као и између Београда и Ниша, лежи Багрдан и Багрдански теснац. Вук Караџић у својим списима напомиње да су три највеће паланке у Србији, после првог устанка, биле: Баточина, Хасан-пашина Паланка (данас Смедеревска) и Деве-Багрдан (Камиље појило). У тадањем Багрдану, био је хан и мезулана за одмор путника и каравана као и за промену коња. Права погодност за путнике била је река Осаоница (лева притока Мораве), која је била више површинска, без изразитих обала и тиме имала `природан газ` којим се лако прелазило на другу страну. Тек касније, половином прошлог века (1848) подигнут је дрвени мост (ћуприја) који је служио до данашњих дана.
Багрдански теснац имао је у прошлости велики стратешки значај и кажу да једно од три питања, при полагању официрског испита, морало је бити о овом одбрамбеном месту Србије. И данас су видљиви шанчеви по околним брдима из првог светског рата, где би, да није издала Бугарска, требала да буде последња одбрана Србије.
Без претеривања се може рећи да је историја Цариградског друма, управо историја Србије и Балкана! Кључ Истока и Запада! Отуда вековна тежња Немаца (и у ово наше несрећно време!) за продор на Исток (Drang nach Osten), као и силне инвазије источних народа, посебно Турске, према Западу. И увек преко нашег дворишта!
После српско-турских ратова (1886-1888) Србија се проширила према југу и кнез Милан Обреновић прогласи Србију краљевином, а себе за краља. Како су то били тек почетни планови за коначно ослобођење Србије, краљ Милан се скоро преселио у Ниш и овај град на југу, веле, био је његова друга престоница. Отуда ће краљ Милан често да путује Цариградским друмом у Ниш и назад у Београд.
Река Осаоница тада је била граница две нахије: Крагујевачке и Јагодинске. Пошто је река текла средином насеља, то је лева страна, званично Багрдан, припадала Крагујевачкој, а десна страна, Копривница, Јагодинској нахији.
Деценијама уназад житељи Багрдана били су окренути Крагујевцу и имали су своје сеоске славе, своје светковине, своје гробље и извесну надменост да су, ето, они та Паланка, касније Варошица, забележена у катастару, на мапама, на згради железничке станице. Копривница, пак, окренута Јагодини, имала је такође своја славља, своје литије, заветне, па и гробље! И што је најважније нису крили гордост да Копривница потиче још из средњег века, да је исту убележио кнез Лазар у својој повељи 1381. године, када је одређивао метох свом манастиру Раваници. А ено и црква, као и претходна стара, дрвена, пре ове садашње (из 1871), лежи на атару Копривнице. Чак су се тврдокорни прегонили и са Јагодином, које је место старије? Јагодина се први пут помиње 1411. године!
Бунар је сеоско насеље у општини Јагодина у Поморавском округу. Према последњем попису из 2002. године било je 495 становника (према попису из 1991. било је 575 становника). До 1965. године ово насеље је седиште Општине Бунар коју су чинила следеећа насељена места: Белица, Бунар, Драгоцвет, Драгошевац, Ивковачки Прњавор, Јошанички Прњавор, Ковачевац, Лозовик, Лукар, Медојевац, Међуреч, Мишевић, Слатина, Старо село, Шантаровац, Шуљковац, Топола и Врба. После укидања општине, подручје бивше општине је у целини ушло у састав Општине Јагодина.
Село Бунар удаљено је 12 км од Јагодине. Погодан географски положај села доприносио је значајном напретку, посебно у време између два светска рата. Бунар је у два мандата био општина.
Ово је насеље је махом насељено Србима, а у последња три пописа, примећује се опадање броја становника.
У насељу Бунар данас живи 428 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 49,6 година (47,9 код мушкараца и 51,3 код жена). У насељу има 175 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,83.
Становници села Бунар углавном се баве пољопривредом и сточарством, док мањи број мештана углавном млади, раде у граду.
Село једино у окружењу има апотеку и амбуланту за преглед пацијената.
У селу постоји и ради Матична основна школа „Бранко Радичевић“.
Дом културе не ради због лоших услова али у оквири њега у једном делу је смештена Спомен библиотека „Дина Танасковић“ која ради и има стално запосленог библиотекара. Радови адаптације и реновирања сеоске библиотеке су у току и представљају део планираних активности у оквиру пројекта АгроЛиб – Ја.
У селу се налази велелепна црква „Свети Илија“.
Село има добру инфраструктуру за развој и популаризацију спортова. Постоје изграђени терени за: мали фудбал, кошарку и одбојку са уграђеним рефлекторима за ноћне утакмице. У селу је активан фудбалски клуб „Омладинац“ Бунар.
КУД „Бунар“ је радио до 1950. године и освојио је доста награда али се потом угасио.
Ловачко друштво „Црни врх“ Бунар је главни центар који окупља ловце из целог подручја.
Према легенди, некада давно у селу је постојао стари бунар, по коме је село и добило ново име.
У селу постоје неколико историјских споменика.
Постоји и дрво дуд које је према предањима мештана старо преко 300 година.
Постоји стари запис код цркве као и нови запи (оскоруша) из 1996.године.
Сеоска слава је Св. Илија, 2. августа, и тим поводом се традиционално сваке године организује чувени сабор. Сретење је слава за децу коју мештани славе 15. фебруара.
Мештани Бунара славе још једну славу Мали Спасовдан која се дешава првог четвртка после Великог Спасовдана када се иде до записа крстоноше.
У селу постоји и једна стара воденица звана Радојевића воденица која се налази код сеоског моста.
Село такође има: месну заједницу Бунар која покрива цело подручје, пошту, амбуланту, пољопривредну апотеку, три продавнице.
Село има и бунарско језеро „Потез“ које је настало од кишнице, као и бунарску чесму и један извор.
Скоро сви путеви су асфалтирани а расвета је урађена 1991. је године. Село има и дигиталну телефонску централу која покрива целу околну регију.
Мештанин Главинаца, Раде Милосављевић, публициста, књижевник и шаховски велемајстор, написао је монографију села. Први писани подаци о породицама на овом подручју датирају још из 1730. године. Предање каже да су се три породице са Косова доселиле на подручје Главинаца, Буковча и Колара, тако да се ова три села налазе у блиским родбинским везама. Први досењеници су се бавили производњом запрежних кола и коларским занатом.
У селу Бресју су се секли брестови (дрво брест) од којих су се правиле “Главине” – точкови за запрежна кола, у Главинцима (главчине за точкове а у Колару су се кола склапала. Ово су биле и одреднице по којима су села касније и добила имена.
Село Главинци се налази на регионалном путу Јагодина – Рековац. Удаљено је 7 км од центра града.
Главинци је једно од ретких села из којег се људи не селе у град. Данас село има око 600 становника а око 200 домаћинстава. Село има 3 продавнице, фирму “Србија стакло”, пекару “Милојевић” и још пар приватних фирми.
Дом културе постоји који је недавно комплетно адаптиран и реновиран а постоји и ветеринарски пункт. У Дому културе ради и има своје просторије и КУД “Посело”. Такође постоји и пензионерски дом који користи удружење пензионера “Главинци”.
Село има и сеоску библиотеку “Народну књижницу” са фондом од преко 1000 књига.
У току су радови адаптације и реновирања библиотечке просторије као једна од активности која је планирана да се спроведе у овој Библиотеци у оквиру пројекта АгроЛиб – Ја.
У селу постоји и ради испостава основнe школe “Радислав Никчевић” из Мајура до четвртог разреда. Школа има терен за мале спортове а у плану је израдња новог спортског терена.
У селу су активни следећи спортски клубови: фудбалски клуб “Јухор” који има велики спортски терен, стонотениски клуб “Главинци” и шах клуб “Главинци”.
Активна је и ловачка секција ловачког удружења Јагодина.
Црква “Ваведење” је право оличење села јер је стара више од 100 година и треба потпуно да се реновира.
У центру села код Месне заједнице постоји споменик палим борцима за време I и II светског рата.
Село је богато и са неколико извора – кладенаца воде.
Сеоска литија је Бели петак и Субота после Тројице, организује се сваке године.
Село се налази на надморској висисни од 100 м а кроз село протиче река Лугомир.
Школа је комплетно реновирана и сви путеви су асфалтирани.
Медицинска сестра долази сваке среде у село због мерења притиска, шећера и сл.
Село има струју и расвету као и канализацију.
Телефонска централа се налази у самом селу те су стога и телефонске линије веома добре. Такође постоји и кабловска телевизија.
Како легенда каже у време одржавања Дечје славе – Колачар деца пролазе кроз извесну рупу која од давнина постоји. Према веровању, деца која се роде у селу некада су доста умирала али она која би прошла кроз ту рупу остајала су у животу и била су здрава. Тај обичај се и до данас одржао.
Село Глоговац је насеље у Јагодини у Поморавском округу и налази се на 8 км од Јагодине. Према попису из 2002. године било је 1561 становника ( према попису из 1991. године било је 1840 становника).
У насељу Глоговац живи 1294 пунолетна стаановника, а просечна старост становништва износи 44,9 година (43,5 код мушкараца и 46,3 код жена).У насељу има 432 домаћинства, а просечан број чланова по домаћинству је 3,61.
Према попису из 2002. ово насеље је великим делом насељено Србима, док последња три пописа региструју пад у броју становника.
Становништво села се претежно бави пољопривредом и сточарством. Глоговац чува традицију старих заната али су актуелни и занати попут столарског.
Село се у далекој прошлости налазило између садашњег Малог Поповића и села Богава и тадашњи назив села Глоговца био је Велуће. Под најездом Турака, мештани су се повлачили ближе реци, где је земљиште било обрасло глоговим трњем, те отуда потиче и нови назив села.
Село Деоница се налази на 7 км од Јагодине. Дели се на старо село које има пет до шест кућа и на нову Деоницу која је много већа. Село Деоница је спојено са селом Сијоковцем и некада су ова два села припадала једној месној заједници.
Деоница данас има око 174 домаћинства и око 680 становника.
У селу постоји Основна школа (четворогодишња) “Бошко Ђуричић” истурено одељење, као и предшколско одељење “Пионир”.
Село је недавно добило и новосаграђени Дом културе које је финансирала локална самоуправа града Јагодине, заједнички за село Деоницу и Сиоковац. Одлуком градских власти као једног од наших партнера на пројекту АгроЛиб – Ја, у новосаграђени објекат биће смештена и нова сеоска библиотека.
Културно уметничко друштво “Деоница” некада је радило али више не ради, у плану је да се поново активира јер сада у новом Дому културе постоје услови за то.
Активна је и ловачка секција “Деоница” која припада удружењу “Јагодина”.
У селу ради месна канцеларија, Пошта, пољопривредна апотека и ветеринарска апотека (заједничко за Деоницу и Сиоковац).
Село има и спортске терене, за фудбалски клуб “Црни врх” Деоница – Сиоковац и спортско игралиште за мале спортове ( такође заједничко за Деоницу и Сиоковац).
Село има две чесме а стара општинска зграда се налази код чесме Озон.
Деоница има млин, пекару, фарму кокошака “Коко Мар” и фирму која прави ексере. Позната је по производњи лубеница и диња.
Три продавнице раде од којих су две заједничке са Сиоковцем.
Највећи проблем за мештане села представља црновршка река која се улива у винорачку реку која се често се излива.
Село има три записа: код старе порте- кестен, код чесме – озон и у доњу малу, дрво засађено пре дест година.
У старом делу села постоји сачувана кућа, која је стара преко 250 година.
Сеоска слава је Света Тројица која се организује и слави сваке године маја и јуна. Први дан се слави у Деоници а други дан је у Сиоковцу.
Сви путеви у селу су асфалтирани осим 2 км која ће убрзо бити завршена.
Село има струју и расвету.
Становништво села се снабдева водом из бунара осим 9 домаћинстава који добијају воду из природног пада.
English 
Српски 
EIFL
Агенција
Библиотека
Министарство
Мрежа
Bio Natura lekovito bilje
MD izrada sajtova
Библиотека Сомбор
Ревија Јутро
Библиотеке укључене у АгроЛиб-Ја пројекат
Поднаслови:
Народна библиотека „Радислав Никчевић“ у Јагодини
Библиотека из села: Багрдан
Библиотека из села: Бунар
Библиотека из села: Главинци
Библиотека из села: Глоговац
Библиотека из села: Деоница
„Народна библиотека „Радислав Никчевић“ у Јагодини
Први писани записи о Библиотеци датирају из 1851. Прогласом Краља Петра Првог из 1909. године Библиотека је установљена као Јавна библиотека. Од тада до данашњих дана наша Библиотека је доживела многе промене.
Данас, Народна библиотека „Радислав Никчевић“ у Јагодини је модерна установа са дугом традицијом и наслеђем. Матична је библиотека за Поморавски округ и као таква представља библиотечко-информациони центар региона.
Фонд библиотеке се састоји од приближно 100.000 књига из свих подручја науке и уметности. Међу њима је и тринаест споменика културе, стотину двадесет старих књига штампаних крајем деветнаестог века и две стотине шездесет ретких копија штампаних током ратова. Најстарија књига коју Библиотека поседује је други том књиге „Живот Петра Великог“ од Захарија Орфелина, из 1772. Живот Петра Великог је једна од најдекорисанијих књига из осамнаестог века. То је прва Словенска монографија и истовремено један од највећих радова српске барокне историографије.
Процес модернизације и технолошког напретка почиње 1994. са првом рачунарском мрежом са Novell DOS системом и програмом Biblio. Једна од најважнијих достигнућа Библиотеке је увођење информационих технологија. Библиотека је започела компјутеризацију 1994. са четири рачунара. У међувремену, сваке године Библиотека се модернизује највише што је могуће, тако да се 2004. придружује Cobiss OPAC платформи, која окупља све библиотеке Југо-источне Европе. Библиотека “Радислав Никчевић” 2006. године започиње пројекат дигитлизације библиотечке грађе. Колекција скенираног материјала са Завичајног одељења садржи 84 дигиталне копије и постављена је на НБС вебсајт. Наша Библиотека је у процесу израде софтвера за дигитализацију културног наслеђа Јагодине, првог такве врсте у Србији.
Данас Народна библиотека у Јагодини је модерна установа која поседује 27 компјутера, А3 скенер и осталу пратећу опрему. Такође,Библиотека има тенденцију, да кроз развој и унапређење свих постојећих сервиса буде на услузи следећој популацији у Јагодини: деци предшколског узраста, деци школског узраста, тинејџерима, одраслим корисницима, пензионерима, студентима, специјализантима из области разних професија, школарцима… Библиотека има распрострањену мрежу народних и сеоских библиотека тако да и оне могу да пружају услуге пољопривредним произвођачима такође.
Библиотека има укупно 27 стало запослених од којих већина има факултетске дипломе.
Сви радни процеси у Библиотеци су аутоматизовани и сва одељења у Библиотеци имају компјутере. Главне библиотечке услуге укључују: позајмна одељења, читаоницу са првим примерком, међубиблиотечку позајмицу, интернет приступ за јавност и сл.
Врх стране
Багрдан
Багрдан је село у околини Јагодине у Поморавском округу. Багрдан се данас налази на раскршћу између Јагодине и Лапова и Ниша и Београда, док је некада био важна станица на Цариградском друму. Од 1841. године до педесетих година двадесетог века био је варошица и општински центар. Смештен је на левој обали Велике Мораве, на северном завршетку Багрданске клисуре, а на доњем току реке Осаонице која се у атару Багрдана улива у Велику Мораву.
Назив и историја
Река Осаоница дели ово насеље на два дела, која су некада била два одвојена села: Копривница, у jагодинској нахији (српско село које се први пут помиње 1381. године у повељи кнеза Лазара манастиру Раваница) и Деву Багрдан (Камиље појхило), турска паланка у крагујевачкој нахији, коју први пут помиње путописац Јеротије Рачанин 1704. године.
Варошица Багрдан и село Копривница се 1881. године спајају у једно насеље под именом Багрдан, али су разлике међу становништвом и до данас остале. Копривница је задржала своје име, своје гробље, своја сеоска славља и празнике а Багрдан своја.
У Багрдану је 9.1.1919. године рођен Јован Милосављевић народни херој.
Демографија
Према попису из 2002. године Багрдан има 890 становника ( према попису из 1991. године било је 1025 становника).
У насељу Багрдан данас живе 743 пунолетна становника, а просечна старост становништва износи 44,8 година (44,5 код мушкарца и 45,0 код жена). У насељу има 350 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,54.
Према попису из 2002. године ово насеље је већим делом насељено Србима.
Историјски развој Багрдана
Цариградски друм (Via militaris – Војни пут) који је од памтивека кривудао долином Мораве и повезивао не само стари Сингидунум и касније Београд са Цариградом (Константинопољ) и постао окосница свих важнијих историјских збивања на овом тлу уназад неколико миленијума.
Још Херодот, пловећи Истером (Дунавом) помиње Бронгос (Велику Мораву) и Трибалску долину.
Преко грчко-римске епохе, када су Горња и Доња Мезија биле врло напредне, па преко средњевековне Србије и њеног успона, преко Турске владавине и ратова за ослобођење, долазимо до 1884. године када је долином Мораве трасиран гвоздени пут, железничка пруга, чиме је Цариградски друм изгубио сваки значај и предат историји.
Првобитно регионални пут, после савременог аутопута углавном се изгубио и само по где где се виде његови остаци обрасли шумом или коровом. А ко све није пролазио Цариградским друмом у оба правца: појединци, групе, војне формације, било да руше и убијају (Хуни), или да бране (римске легије) и освајају нова пространства (турска надирањња). Тим Моравским путем прошла је свита свете Браће Ћирила и Методија, који преко Моравске кнежевине донесоше покрштавање Словена и, преко писмености, уведоше их у историју.
Посебан значај на тој саобраћајници имао је део пута између Баточине и Ћуприје, касније Шумадија, коју су Турци називали `Дрвено море`, а француски песник Ламартин `Шумско море`! На средокраћи између Баточине и Ћуприје, као и између Београда и Ниша, лежи Багрдан и Багрдански теснац. Вук Караџић у својим списима напомиње да су три највеће паланке у Србији, после првог устанка, биле: Баточина, Хасан-пашина Паланка (данас Смедеревска) и Деве-Багрдан (Камиље појило). У тадањем Багрдану, био је хан и мезулана за одмор путника и каравана као и за промену коња. Права погодност за путнике била је река Осаоница (лева притока Мораве), која је била више површинска, без изразитих обала и тиме имала `природан газ` којим се лако прелазило на другу страну. Тек касније, половином прошлог века (1848) подигнут је дрвени мост (ћуприја) који је служио до данашњих дана.
Багрдански теснац имао је у прошлости велики стратешки значај и кажу да једно од три питања, при полагању официрског испита, морало је бити о овом одбрамбеном месту Србије. И данас су видљиви шанчеви по околним брдима из првог светског рата, где би, да није издала Бугарска, требала да буде последња одбрана Србије.
Без претеривања се може рећи да је историја Цариградског друма, управо историја Србије и Балкана! Кључ Истока и Запада! Отуда вековна тежња Немаца (и у ово наше несрећно време!) за продор на Исток (Drang nach Osten), као и силне инвазије источних народа, посебно Турске, према Западу. И увек преко нашег дворишта!
После српско-турских ратова (1886-1888) Србија се проширила према југу и кнез Милан Обреновић прогласи Србију краљевином, а себе за краља. Како су то били тек почетни планови за коначно ослобођење Србије, краљ Милан се скоро преселио у Ниш и овај град на југу, веле, био је његова друга престоница. Отуда ће краљ Милан често да путује Цариградским друмом у Ниш и назад у Београд.
Река Осаоница тада је била граница две нахије: Крагујевачке и Јагодинске. Пошто је река текла средином насеља, то је лева страна, званично Багрдан, припадала Крагујевачкој, а десна страна, Копривница, Јагодинској нахији.
Деценијама уназад житељи Багрдана били су окренути Крагујевцу и имали су своје сеоске славе, своје светковине, своје гробље и извесну надменост да су, ето, они та Паланка, касније Варошица, забележена у катастару, на мапама, на згради железничке станице. Копривница, пак, окренута Јагодини, имала је такође своја славља, своје литије, заветне, па и гробље! И што је најважније нису крили гордост да Копривница потиче још из средњег века, да је исту убележио кнез Лазар у својој повељи 1381. године, када је одређивао метох свом манастиру Раваници. А ено и црква, као и претходна стара, дрвена, пре ове садашње (из 1871), лежи на атару Копривнице. Чак су се тврдокорни прегонили и са Јагодином, које је место старије? Јагодина се први пут помиње 1411. године!
Врх стране
Бунар
Бунар је сеоско насеље у општини Јагодина у Поморавском округу. Према последњем попису из 2002. године било je 495 становника (према попису из 1991. било је 575 становника). До 1965. године ово насеље је седиште Општине Бунар коју су чинила следеећа насељена места: Белица, Бунар, Драгоцвет, Драгошевац, Ивковачки Прњавор, Јошанички Прњавор, Ковачевац, Лозовик, Лукар, Медојевац, Међуреч, Мишевић, Слатина, Старо село, Шантаровац, Шуљковац, Топола и Врба. После укидања општине, подручје бивше општине је у целини ушло у састав Општине Јагодина.
Село Бунар удаљено је 12 км од Јагодине. Погодан географски положај села доприносио је значајном напретку, посебно у време између два светска рата. Бунар је у два мандата био општина.
Ово је насеље је махом насељено Србима, а у последња три пописа, примећује се опадање броја становника.
У насељу Бунар данас живи 428 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 49,6 година (47,9 код мушкараца и 51,3 код жена). У насељу има 175 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,83.
Становници села Бунар углавном се баве пољопривредом и сточарством, док мањи број мештана углавном млади, раде у граду.
Село једино у окружењу има апотеку и амбуланту за преглед пацијената.
У селу постоји и ради Матична основна школа „Бранко Радичевић“.
Дом културе не ради због лоших услова али у оквири њега у једном делу је смештена Спомен библиотека „Дина Танасковић“ која ради и има стално запосленог библиотекара. Радови адаптације и реновирања сеоске библиотеке су у току и представљају део планираних активности у оквиру пројекта АгроЛиб – Ја.
У селу се налази велелепна црква „Свети Илија“.
Село има добру инфраструктуру за развој и популаризацију спортова. Постоје изграђени терени за: мали фудбал, кошарку и одбојку са уграђеним рефлекторима за ноћне утакмице. У селу је активан фудбалски клуб „Омладинац“ Бунар.
КУД „Бунар“ је радио до 1950. године и освојио је доста награда али се потом угасио.
Ловачко друштво „Црни врх“ Бунар је главни центар који окупља ловце из целог подручја.
Према легенди, некада давно у селу је постојао стари бунар, по коме је село и добило ново име.
У селу постоје неколико историјских споменика.
Постоји и дрво дуд које је према предањима мештана старо преко 300 година.
Постоји стари запис код цркве као и нови запи (оскоруша) из 1996.године.
Сеоска слава је Св. Илија, 2. августа, и тим поводом се традиционално сваке године организује чувени сабор. Сретење је слава за децу коју мештани славе 15. фебруара.
Мештани Бунара славе још једну славу Мали Спасовдан која се дешава првог четвртка после Великог Спасовдана када се иде до записа крстоноше.
У селу постоји и једна стара воденица звана Радојевића воденица која се налази код сеоског моста.
Село такође има: месну заједницу Бунар која покрива цело подручје, пошту, амбуланту, пољопривредну апотеку, три продавнице.
Село има и бунарско језеро „Потез“ које је настало од кишнице, као и бунарску чесму и један извор.
Скоро сви путеви су асфалтирани а расвета је урађена 1991. је године. Село има и дигиталну телефонску централу која покрива целу околну регију.
Врх стране
Главинци
Мештанин Главинаца, Раде Милосављевић, публициста, књижевник и шаховски велемајстор, написао је монографију села. Први писани подаци о породицама на овом подручју датирају још из 1730. године. Предање каже да су се три породице са Косова доселиле на подручје Главинаца, Буковча и Колара, тако да се ова три села налазе у блиским родбинским везама. Први досењеници су се бавили производњом запрежних кола и коларским занатом.
У селу Бресју су се секли брестови (дрво брест) од којих су се правиле “Главине” – точкови за запрежна кола, у Главинцима (главчине за точкове а у Колару су се кола склапала. Ово су биле и одреднице по којима су села касније и добила имена.
Село Главинци се налази на регионалном путу Јагодина – Рековац. Удаљено је 7 км од центра града.
Главинци је једно од ретких села из којег се људи не селе у град. Данас село има око 600 становника а око 200 домаћинстава. Село има 3 продавнице, фирму “Србија стакло”, пекару “Милојевић” и још пар приватних фирми.
Дом културе постоји који је недавно комплетно адаптиран и реновиран а постоји и ветеринарски пункт. У Дому културе ради и има своје просторије и КУД “Посело”. Такође постоји и пензионерски дом који користи удружење пензионера “Главинци”.
Село има и сеоску библиотеку “Народну књижницу” са фондом од преко 1000 књига.
У току су радови адаптације и реновирања библиотечке просторије као једна од активности која је планирана да се спроведе у овој Библиотеци у оквиру пројекта АгроЛиб – Ја.
У селу постоји и ради испостава основнe школe “Радислав Никчевић” из Мајура до четвртог разреда. Школа има терен за мале спортове а у плану је израдња новог спортског терена.
У селу су активни следећи спортски клубови: фудбалски клуб “Јухор” који има велики спортски терен, стонотениски клуб “Главинци” и шах клуб “Главинци”.
Активна је и ловачка секција ловачког удружења Јагодина.
Црква “Ваведење” је право оличење села јер је стара више од 100 година и треба потпуно да се реновира.
У центру села код Месне заједнице постоји споменик палим борцима за време I и II светског рата.
Село је богато и са неколико извора – кладенаца воде.
Сеоска литија је Бели петак и Субота после Тројице, организује се сваке године.
Село се налази на надморској висисни од 100 м а кроз село протиче река Лугомир.
Школа је комплетно реновирана и сви путеви су асфалтирани.
Медицинска сестра долази сваке среде у село због мерења притиска, шећера и сл.
Село има струју и расвету као и канализацију.
Телефонска централа се налази у самом селу те су стога и телефонске линије веома добре. Такође постоји и кабловска телевизија.
Како легенда каже у време одржавања Дечје славе – Колачар деца пролазе кроз извесну рупу која од давнина постоји. Према веровању, деца која се роде у селу некада су доста умирала али она која би прошла кроз ту рупу остајала су у животу и била су здрава. Тај обичај се и до данас одржао.
Врх стране
Глоговац
Село Глоговац је насеље у Јагодини у Поморавском округу и налази се на 8 км од Јагодине. Према попису из 2002. године било је 1561 становника ( према попису из 1991. године било је 1840 становника).
У насељу Глоговац живи 1294 пунолетна стаановника, а просечна старост становништва износи 44,9 година (43,5 код мушкараца и 46,3 код жена).У насељу има 432 домаћинства, а просечан број чланова по домаћинству је 3,61.
Према попису из 2002. ово насеље је великим делом насељено Србима, док последња три пописа региструју пад у броју становника.
Становништво села се претежно бави пољопривредом и сточарством. Глоговац чува традицију старих заната али су актуелни и занати попут столарског.
Село се у далекој прошлости налазило између садашњег Малог Поповића и села Богава и тадашњи назив села Глоговца био је Велуће. Под најездом Турака, мештани су се повлачили ближе реци, где је земљиште било обрасло глоговим трњем, те отуда потиче и нови назив села.
Врх стране
Деоница
Село Деоница се налази на 7 км од Јагодине. Дели се на старо село које има пет до шест кућа и на нову Деоницу која је много већа. Село Деоница је спојено са селом Сијоковцем и некада су ова два села припадала једној месној заједници.
Деоница данас има око 174 домаћинства и око 680 становника.
У селу постоји Основна школа (четворогодишња) “Бошко Ђуричић” истурено одељење, као и предшколско одељење “Пионир”.
Село је недавно добило и новосаграђени Дом културе које је финансирала локална самоуправа града Јагодине, заједнички за село Деоницу и Сиоковац. Одлуком градских власти као једног од наших партнера на пројекту АгроЛиб – Ја, у новосаграђени објекат биће смештена и нова сеоска библиотека.
Културно уметничко друштво “Деоница” некада је радило али више не ради, у плану је да се поново активира јер сада у новом Дому културе постоје услови за то.
Активна је и ловачка секција “Деоница” која припада удружењу “Јагодина”.
У селу ради месна канцеларија, Пошта, пољопривредна апотека и ветеринарска апотека (заједничко за Деоницу и Сиоковац).
Село има и спортске терене, за фудбалски клуб “Црни врх” Деоница – Сиоковац и спортско игралиште за мале спортове ( такође заједничко за Деоницу и Сиоковац).
Село има две чесме а стара општинска зграда се налази код чесме Озон.
Деоница има млин, пекару, фарму кокошака “Коко Мар” и фирму која прави ексере. Позната је по производњи лубеница и диња.
Три продавнице раде од којих су две заједничке са Сиоковцем.
Највећи проблем за мештане села представља црновршка река која се улива у винорачку реку која се често се излива.
Село има три записа: код старе порте- кестен, код чесме – озон и у доњу малу, дрво засађено пре дест година.
У старом делу села постоји сачувана кућа, која је стара преко 250 година.
Сеоска слава је Света Тројица која се организује и слави сваке године маја и јуна. Први дан се слави у Деоници а други дан је у Сиоковцу.
Сви путеви у селу су асфалтирани осим 2 км која ће убрзо бити завршена.
Село има струју и расвету.
Становништво села се снабдева водом из бунара осим 9 домаћинстава који добијају воду из природног пада.
Постоји монографија о селу.
Врх стране